Ako se bavite poslovima u nail industriji, verujem da vam na svaki 4 klik na Instagramu iskaču oglasi koji vam nude online obuke. Ova situacija je toliko česta da počinjem da mislim da je pravi fenomen, jer ne poznajem neku drugu profesiju u kojoj se nudi toliko online obuka od pregršta različitih edukatora.
Kada je startovao period karantina, svi smo bili okrenuti online alternativama i to je bilo razumljivo. Nije bilo potrebno mnogo vremena da se čak i nail edukacije presele u online svet. Danas je to postao poseban segment poslovanja i gotovo svaki edukator ima ponudu svojih online obuka i to je sasvim u redu. Treba učiti od više različitih edukatora i pronalaziti svoj put u svemu što se nudi.
Problem, za mene lilčno, je nastao onog trenutka kada sam primetila dve stvari:
- Da danas svako, ali doslovno svako, može da prodaje „maglu“ i nudi raznorazne obuke, a da pritom nema ni minimum znanja i kompetentnosti;
- Da smo iznenada počeli da prodajemo svoje znanje za 20-30 EUR (a iskreno viđala sam i ponudu 10 EUR za obuku).
A gde je problem, to su samo online obuke?
Da se razumemo, ne zalazim u to ko koliko naplaćuje svoje obuke, verujem da svako stavlja cenu spram svog znanja i svako ima pravo da formira svoje standarde. Ono što je manje zabavna strana ove igre je što takve kolege ozbiljno negaitvno doprinose našem poslu i razvoju. Da, jasno mi je, staviš cenu 20 EUR, pa misliš bolje da se proda 400 puta po 20 EUR, nego da staviš cenu 100 EUR i da ti niko ne kupi, ali šta stoji iza takvog postupka? Šaljemo poruku da naše godine i godine učenja, plaćanja raznih edukacija i truda vredi 20 EUR?
Često kažem da mislim da sam „oguglala“ na to kad vidim da obuke nude kolege koji nemaju minimum neophodnog znanja, pričaju prazne priče i jedino što nude jeste dobar marketing, ali biću iskrena, ne mogu da oguglam na to.
Poznajem toliko sjajnih koleginica koje rade ovaj posao zaista dobro i od kojih vredi učiti, volela bih kada bi ti ljudi došli do izražaja i žao mi je kada vidim da devojke koje kupuju online obuke ne prepoznaju ovaj problem.
Jednog dana, u razgovoru sa sestrom, shvatila sam da ne želim da budem deo te scene. Više ne želim da prodajem svoje obuke na Instagramu, ne želim da snimam obuke telefonom, da prodajem cele obuke obuke za 2000 dinara. Znanje koje imam nisam dobila po rođenju, uložila sam puno vremena i novca da priuštim sebi sve edukacije koje sam prošla, da imam priliku da učim od onih koji su mi bili uzori. Zašto bih onda svoje znanje davala zabadava?
Ne mislim da su sve obuke koje se nude na Isntagramu loše, naprotiv, i sama sam dugo vremena prodavala obuke koje su snimljene telefonom.
PRODAVALA SAM 16 SATI VIDEOMATERIJALA za 12 000 DINARA i volela bih da sam tada imala sadašnju sebe da mi kaže da grešim. Tako je bilo jednostavnije i jeftinije. Nisam morala da plaćam snimatelje, montažere, progamere za sajt i drugo, a obuke su se prodavale u ozbiljnim količinama.
Snimanje i prenošenje obuka na sajt me je jako puno koštalo, ali odluka koju sam donela primarno je proistekla iz želje da se izdignem iz svega što se trenutno nudi na tržištu, a ne da zaradim. Za mene je ovo bilo pitanje poštovanja ličnih vrednosti, ali i vrednosti mog brenda.
Za kraj, želela bih da se zahvalim svim koleginicama koje ovaj posao rade iskreno, punog srca, koje se trude da naša scena bude bolja i blistavija.
Takođe, poručila bih svim mlađim koleginicama koje kreću u pohod na znanje da dobro razmisle kome poklanjaju svoje poverenje i svoj novac. Imamo dosta kvalitetnih edukatora od kojih se može naučiti. Ipak, vrednije je za 200 EUR naučiti, nego za 20 EUR ne naučiti, u ovome se moramo složiti.
